U poslednje vreme me pitaju ljudi kako sam i zašto ne pišem. Čini mi se da misle da sam vrlo zauzet i da se sigurno nesto vrlo vazno dešava, nešto što mi nikako ne ostavlja ni minut predaha, pa da se zbog toga ne javljam. A ja, u stvari.. GLEDAM FUDBAL PO CEO DAN! 1994. je bila sjajna godina za gledanje fudbala. Taman sam bio završio srednju školu, upisao fakultet koji sam mrzeo, zaljubio se u devojku koju nisam imao, te shodno prilikama rešio da gledam mnogo fudbala. Utakmice su počinjale kasno noću, a ja i tako noću nisam spavao, pa su stvari same došle na mesto. Uživao sam gledajući svakojake autsajdere, izblajhane Rumune, Bugare koji su i dalje furali tarzanke (Trifon Ivanov), šarene Kamerunce (legendarni Rože Mila), i naravno čuveni nigerijski napadački trio Amokači – Finidi – Amunike od kojeg su drhtali golmani. Od tada sam, od svih utakmica na narednim svetskim prvenstvima, uspeo da pogledam jedva 10-tak. Ne sećam se šta sam tačno radio, verovatno ništa bitno, ali nikako nisam uspevao da se fokusiram na fudbal. Naročito 2002. Tog prvenstva se ni ne sećam. Kažu ljudi da je Koreja bila u polu-finalu, ali ja ne verujem. Što se mene tiče, taj mundijal se nikad nije ni dogodio. Konačno, ove godine sam došao u priliku da odgledam na miru ceo mundijal. Zapravo, siguran sam da nikad neću imati bolje uslove za gledanje fudbala. Živim sa 15-tak muškaraca sa svih strana sveta. Imamo LCD projektor i sliku preko celog zida, dva klima uređaja u toj sobi, kao i pretplatu na poseban paket prenosa mundijala koji uključuje komentatore sa BBC-ja. Snabdeli smo se pivom, zaposlili kuvaricu i čistače, organizovali život tako da sve funkcioniše u svrhu neometanog gledanja fudbala. Nemamo nikakve društvene obaveze,ne osećamo se krivim niti bilo koga zapostavljamo gledajući fudbal, ne moramo čak ni da budemo pristojno obučeni. U jednoj ruci pivo, druga ruka u gaćama. Uslovi zaista perfektni. Moj plan je bio da pogledam svih 64 susreta i tako obeležim ovaj period blagostanja. Prva utakmica je svakog dana počinjala u 5 po iračkom vremenu, taman kad se vratim iz kancelarije, a poslednja završavala u 1 ujutru. Sa te strane, dakle, nije bilo prepreka. Nije bilo šansi ni da me smori bilo koja utakmica jer na svetskom prvenstvu nema loših utakmica. Uvek ima šta da se vidi, zanimljivi igrači, mladi talenti, kreativni gledaoci, nervozni treneri i naravno golovi. Znam da su mnogi propustili susret Tunis – Saudijska Arabija (arapski derbi), ili recimo mečeve Koreje ili Trinidada, ali ja mogu samo da vam kažem da ste se zahebali. Koreja je imala ubedljivo najbolje navijače. Ne samo što su imali sjajne maske već su fenomenalno pevali svih 90 minuta, i izvodili nekakve koreografije. Moj drug Ilija kaže da činjenica da Korejanci pevaju “Odu radosti” dok se Srbi deru “Nož, žica, Srebrenica” puno govori i o mentalitetima naroda. Neka psiholozi izvode zaključke. Što se same igre tiče, svim srecem sam bio uz Gance. Borili su se kao lavovi, bez preteranog respekta prema izvikanoj Češkoj ili simpatičnom timu USA. Prošli su dalje i sjajno igrali protiv šminkera iz Brazila, međutim tu nije bilo šanse. Ja im ipak skidam kapu i rešio sam da kupim dres Gane čim ga budem ugledao. Od ‘velikih’ timova najviše sam uzivao gledajuci Žabare protiv Gane, Francuze protiv Brazila, i naravno Argentinu u utakmici u kojoj su nam pojasnili da smo na mundijal zalutali i da smo teška druga liga. Bilo je zaista mučno gledati kako se Argentinci poigravaju za ‘najčvršćom odbranom sveta’, a u isto vreme nisam mogao da odolim da ne aplaudiram fenomenalnim potezima Gaučosa. Shvatio sam da mnogo više uživam u fudbalu kad nema naših u takmičenju, tako da se nadam da nas neće uskoro biti na mundijalu, ili bar ne u ovakvim izdanjima. U kategoriju “razočarenja” svakako spada i Brazil, i tu nema šta puno da se priča. Očigledno je da su zvezde došle da odrade te formalnosti pre nego što im se uruči pehar, i drago mi je da su sad već kod kuće. Na mundijalu ili gineš čuku ipo ili ideš kući, što znači da su sami izabrali. Argentinci su druga priča, jer su bar igrali. Ipak, neshvatljiva je taktika da se, u meču sa Nemcima, povuku posle samo gola prednosti i da krenu da se valjaju po terenu na svaki dodir protivničog igrača. To ih je na kraju koštalo plasmana i to je takođe zasluženo. Preksinoc me je sunce ogrejalo kad su konačno i nabeđeni šampioni Nemci dobili po dve macole za put. Sve vreme se nešto šire po medijima, a u stvari se iz aviona vidi da tu nema kvaliteta za pehar. Nadam se da ce Žabari da se raduju na kraju, jer su jedini konstantno igrali dobro. Dakle, Luca Toni, Giraldino, Iaquinta (kakvo ime) i gazda Del Piero. Andiamo ragazzi!

Sinoc rutinski krenem da citam vesti na b92 i naletim na vest koja me ostavi potpuno zatečenim: B92 Info Vesti Hronika Nema "dogovora" - ima batina 29. maj 2006. | 17:34 | Izvor: B92 Kraljevo -- Budimira Milića iz Kraljeva juče je na putu za Niš zaustavila policijska patrola. Rezultat: Milić je pretučen. Milić nije imao atest za protivpožarni aparat i lična karta mu je istekla pre nekoliko dana. Policajci su mu tražili da plati 2.000 dinara, ali je on to odbio i tražio da mu napišu prijavu. Dva policajca su tada rekla da su mislili da će se dogovoriti, a pošto neće, počeli su da ga biju. Posle nekog vremena došao je i treći policajac, u civilu, i rekao da je on njihov starešina. Miliću su stavili lisice, uveli ga u automobil i naizmenično ulazili i šamarali ga. "Nakon toga su izašli i nešto se dogovarali, a starešina je jednom iscepao značku, a drugom košulju, kako bi izgledalo da sam ja njih tukao", navodi Milić, "a moju košulju i ličnu kartu su negde bacili". Nakon dolaska u policijsku stanicu u Kraljevu, inspektor je ispitivao svu četvoricu i istraga je još uvek u toku. Milić za B92 kaže da će svu trojicu tužiti za maltretiranje. Sama ova pojava je grozna, ma kome da se desi, ali ovog puta je u pitanju bio moj rodjeni brat ! Odmah sam ga pozvao telefonom i čuo čitavu priču, koju je on za potrebe jednog foruma pretvorio u sledeci tekst : Unapred se izvinjavam zbog duljine posta, ali informacija je mnogo a istina krhka. Dakle, ja sam cak i te nedelje radio na svom gradilistu u Kraljevu i oko 19h krenuo sluzbenim autom marke Volkswagen caddy ka Nišu. Otvorio sam prozor, slušao Zikicu Simica (Dole na uglu) i psovao u sebi sto bas ta emisija da mi zapadne za put, ali ne beše tako loše jer su tema bili Buzzcocksi. Prolazim pored prve policijske patrole u selu Gračac. Vozim u granicama dozvoljenog, pojas zapojasan, putni nalog napisan, ja kulturno neobrijan. Prva patrola prosla. Prolazim Vrnjacku Banju i dolazim do druge patrole u selu Štulac. Ova ekipa me zaustavlja i trazi dokumenta. Pruzam ista. Policajac koji se zove Nemanja Vučic me dalje pita da li imam svu pratecu opremu. Ja odgovaram da verovatno imam jer je ovo sluzbeni auto i uvek imamo svu opremu. Na to mi on zatrazi da mu pokazem protivpozarni aparat. Ja mu isti pruzim. On mi zatim trazi na uvid atest o ispravnosti protivpozarnog aparata. Na ovo mu odgovorih doslovno sledecim recima: Covece, idi juri kriminalce, zasto mene zajebavas sa atestom za protivpozarni aparat, krenuo sam na svadbu, vec kasnim... Na to on odgovara: Jebiga, mi nemamo radar, ja moram za nesto da te kaznim. Ja vec iznerviran mu kazem, ok, pisi mi kaznu, samo me pusti da idem... (smesno je to sto sam ja ustvari taj atest imao, tik pored saobracajne, ali nisam znao da je tu). U tom momentu, prilazi mi drugi policajac, Darko Garovic, i videvsi logo preduzeca na vratima, govori mi: Aaa, Planum, sta si ti u Planumu? Ja odgovaram da je to porodicno preduzece i da je moj otac vlasnik. Na to, on odgovara: E, pa da je tvoj otac tu, mi bismo se lako dogovorili... mada si i ti dobar decko, mogli bi i sa tobom da se dogovorimo... Mala digresija, zarad kompletnije slike o meni: Pre par meseci je bila ona nestašica goriva u Srbiji. Na jednoj Jugopetrolovoj pumpi stajem i molim pumpadziju da mi sipa samo 5 litara da bih otisao do kuce i nazad do grada. Na to mi on govori: Nemoj nista da me molis, nego mi pokazi šušku! Najpre sam bio zbunjen, i onda sam ga pitao jos 2 puta da li on to hoce da mu ja dam novac da bi mi sipao gorivo?! Odgovorio je potvrdno. I sipao mi je gorivo za 1850 dinara, a uzeo 2000. Istog momenta sam pozvao Jugopetrolovu centralu u Bgd-u i prijavio ga. Zatim sam otisao u kancelariju i napisao pismo u kojem sam do najsitnijih pojedinosti objasnio sta mi se desilo na njihovoj pumpi. Posle toga me je zvalo 30 ljudi da urgira da promenim iskaz, jer helas! sudbino, taj covek ima zenu i decu, i nije hteo, i nije mi mnogo para uzeo, i sta je to 150 dinara... Medjutim, bejah neumoljiv jer se takvih situacija grozim. Dakle, jedan je problem to sto ja moram da obilazim 10km da pronadjem pumpu koja ima gorivo... To je problem svih nas, tj problem drzave u kojoj svi zivimo. Ali to sto on taj nas problem koristi da bi se bogatio, to je problem samo njegov i samo ce on za to da ispasta. Kraj digresije. Dakle, na ove reci policajca Garovica odgovorih spremno, tj slicno kao u problemu sa pumpadzijom. Rekoh: To sto drzava propisuje tako velike kazne za sitne prekrsaje i sto ti dozvoljava da zaustavljas ljude bez razloga i da ih maltretiras zbog atesta za protivpozarni aparat - to je problem drzave, ali to sto ti sada meni tako posredno trazis novac da bi me pustio, to je problem samo tvoj, i zbog toga ste vi lopovi i prevaranti. Na to on odgovara, E, ja ti lepo kazem, poznajem ti oca, i hteo sam da to zavrsimo lepo, a ti neces. A njegov kolega dodaje: Sad ces da vidis sta cemo da ti radimo, i zatrazi mi svu opremu na uvid. Ja tu vec propisno iznerviran, na brzinu nalazim sta imam. Rezultat je bio da nemam prvu pomoc i da mi kutija sa rezervnim sijalicama nije kompletna. Takodje, traze mi licnu kartu. Odgovaram im da je istekla pre 3 dana i da mi slobodno pisu kaznu i za to. Oni onako veseli, ja iznerviran... Garovic mi kroz šeretski osmeh govori: Jesam ti rekao lepo da mozemo da se dogovorimo, sta ti je sve ovo trebalo da placas ovolike kazne? Ja mu odgovaram: Vi meni mozete da naplatite i 20.000 dinara, i ja cu tu kaznu da platim, ali ne postoje te pare koje mogu da izbrisu cinjenicu da ste vas dvojica lopovi i djubrad! U tom momentu on me hvata za okovratnik košulje. Cepa je i udara me u glavu govoreci, koga ti vredjaš! Vučic izlazi iz auta i najpre me šutira u genitalije, a zatim u potkolenicu. Ja u pocetku zbunjen, krecem da kapiram da me kreteni tuku i pocinjem da vičem i da ih psujem. Gledam oko sebe, nigde nikog nema. Nemam ni jednog svedoka. Krecem da masem rukama ka putu, da zaustavim neki auto, medjutim, i kad se neki auto zaustavi, vozac ili mahne pandurima uz osmeh, ili ih panduri oteraju. Neki čiča dolazi pešaka, zaustavlja se, oni ga teraju: Ajde bezi čiča, sta gledaš? Ja ga molim da ostane da mi bude svedok, medjutim, stra' od milicije je uhvatio koren u njegovoj svesti jos 1948. Policajci, takodje zbunjeni, pocinju da me smiruju... sve kroz osmeh, kao: Pa sta ti je, smiri se, znam ti oca... Ja ga psujem i pricam mu da mu nece vredeti ni otac ni majka, djubre smrdljivo i sve u tom elokventnom, takoreci filozovskom maniru. Pritom sam ja svestan da je takav moj recnik veoma ruzan, da je to takodje jedna vrsta agresije, i da je u mnogim slucajevima (prejaka) rec ubojitija od udarca... medjutim pokusajte da se stavite u moj polozaj, gde vas u 28. godini, kada ste ste sa obe noge vec stabilno glasacko telo i poreski obveznik sa 10godišnjim stazom, neki idiot najpre zaustavlja sa ociglednom namerom da vam uzme novac, zatim vam demonstrira svoju nadmoc finansijski, a na posletku vas prebije. U jednom trenutku dolazi neki mladic pitbulovske konstitucije na nabudzenom motoru marke Yamaha. Ja isprva mislim da je dosao meni da pomogne i obracam mu se: Decko, ostani ovde i budi svedok da me ova 2 majmuna tuku. Na to on silazi sa motora i predstavlja se kao njihov staresina. Krece da vice na mene da se smirim i da pripazim kako se ponasam. Ja mu odgovaram: Brate, mene su ova 2 idiota upravo pretukla a ti hoces da se smirim, kako bi ti reagovao?!... Na ovo mi on odgovara: Nisam ti ja brat, i meni imas da se obracas sa gospodine i da mi persiras!!! i jos mi neko vreme drzi predavanje o kulturi komunikacije ;) I sta ja u tom trenutku da mu kazem nego: teraj se i ti seljačino u p.m. i tome slicno... Narednih 10 minuta sam ja vikao okolo, zvao telefonom, skinuo iscepanu kosulju... a onda su mi oni tako nagom stavili lisice i ubacili u auto. Dok sam im ja pretio da cu da idem do ministarstva, ali da ce da zazale zbog svog kretenizma, oni su se češali za muda i pricali mi: Sa'cemo te karamo u bulju!!! I: Ajde da ga odvedemo malo da ga bijemo pa da ga pustimo!, kao i ona koju sam vec proglasio favoritom: Fakultetsko govno!!! Zatim su ulazili jedan pa drugi i šamarali me u autu. Onda su se povukli iza auta i dobrih 5 minuta usaglašavali priču sa ovim pitbullom na motoru. U jednom momentu pitbull hvata Garovica za značku i cepa je, a zatim Vučicu kida 2 gornja dugmeta na košulji da bi ispalo kao da sam im ja to uradio, te su oni morali da intervenišu. Citava ta sitaucija je bila nadrealna. Vise je licila na to da sam upao u leglo neke vrlo dobro organizovane kriminalne grupe, nego da imam susret sa policijom. Na kraju su pozvali drugi automobil da me odveze u stanicu, jer po pravilima sluzbe, ne sme patrola koja je imala konflikt sa privedenim licem da istog vozi do Supa, vec to mora da uradi druga. Dakle, ja sam vezan u autu, dolazi patrola saobracajne policije i najpre dobija informacije od ove dvojice. Zatim mi prilazi jedan od 2jice novopridoslih, otvara vrata i pita: kako se to ponašaš? Na sta mu ja odgovaram da su me njegovi kreteni od kolega pretukli i da ce za to da snose konsekvence. On tu krece nesto da se raspravlja sa mnom sve do momenta dok se ne priblizi kolega Vučic, kojeg ja pitam: zasto ti je ovaj na motoru iscepao košulju a on mi odgovara: Popuši mi kitu! Ja pitam ovog novopridoslog policajca, jesi cuo sad kako se tvoj kolega ponasa, a on odgovara: Ja nisam nista cuo! Zatim su usli u moj auto i iz novcanika izvadili licnu kartu koju su kasnije negde bacili. Trazili su mi kljuc od auta da bi ga zakljucali, medjutim ja nisam hteo da im dam. Rekao sam im da samo ja mogu da zakljucavam svoj auto. Tada mi je prisao poslednji policajac, koji je ustvari bio jedini ok. Izveo me iz auta, otkljucao lisice i doveo do mog pick-upa. Pitao sam ga da li mogu da obucem kosulju koju su mi iscepali, on je dozvolio, ali se Vučic pobunio recima: Neka ga, neka ide ovakav! Nekoliko momenata je trajala prepirka medju njima, i ja sam je iskoristio da ipak uzmem košulju iz auta. Ipak, Vučic je prišao i otrgao mi je iz ruke. Njegova ideja je bila da me privedu nagog do pojasa, kako bih izgledao kao huligan. Tu istu košulju su ubacili u svoj auto i zajedno sa licnom kartom negde usput izbacili. Kasnije sam ga u stanici pitao pred svedocima sta je uradio sa licnom kartom i kosuljom, na sta je on zbunjeno odgovorio da licnu kartu nisam ni imao, a da je kosulju ostavio u kolima. Poveo sam jednog policajca sa sobom koji ce da potvrdi da kosulje nije bilo u kolima kad smo se vratili. Takodje, taj Vučic je tvrdio da sam ja zapravo nag do pojasa vozio i da sam takav izasao iz auta. Načelnici i jednog i drugog odeljenja (V. Banja i Kraljevo) su ekspresno bili obavesteni i reagovali su tako sto su poslali oficira istog momenta da ispita sta se desilo. Od svih njih sam dobio uveravanja da ce sve ispitati do tančina i da nema govora o zataškavanju. Medjutim, problem nije u nacelnicima jer znam da je i njima u interesu da se izbrise imidz policije kao legla korupcije i nepotrebne brutalnosti. Medjutim, ovi nizi cinovnici, tzv. prašinari se zapravo ponasaju kao organizovane kriminalne grupe. Jedni za druge lazu, jedni druge stite i pokrivaju, i jako su namazani u svim tim akcijama. Valjda se svakodnevno susrecu sa tim nacinom razmisljanja, te im je i svest iskrivljena. Takodje, njima uopste nije jasno zasto sam se ja toliko iznervirao. Verovatno sam im izgledao kao histericna budala, ali meni je zaista prestrasna cinjenica da mene u 2006. godini, jedan policajac moze da prebije i jos da podmesti da sam ga ja zapravo napao. Inace sam od svih nadleznih trazio psihijatrijsko veštačenje, u kojem ce se utvrditi da li sam ja sklon nasilju ili ne. U Sup-u Vrnjacka Banja dosao je i komandir njihovog odeljenja. Neki mladi momak koji samo sto nije overavao sa njima. Sve vreme su se smejali i nesto domundjavali. Svaki čas ih je izvodio napolje i nesto pricao sa njima. Zatim sam slusao njegov razgovor sa nadredjenima u kojima je apsolutno pokusavao da iskrene moju pricu i da predstavi njihov prestup kao "manje" prekoracenje ovlascenja, te da mene predstavi kao lika koji ih je psovao iz fazona: Sta ti meni trazis licnu kartu, znas ti ko sam ja? i jos smesnije: Znas ti koliko ja para imam, nista vi meni ne mozete. Svako ko me poznaje zna da to nema veze sa mozgom. Šta dodati? Videćemo kako će teći sudjenje i da li se srpske institucije zaista menjaju.

Drugari, Nedavno sam se vratio iz zvanične i prijateljske posete Škotskoj, zemlji jezerskih čudovišta i ljudi dlakavih nogu. Poseta je usledila pukom slučajnošću, a na opšte odobravanje čitavog tima, koji se sastojao od Nine i mene. Edimburg je grad koga bi svaki samopoštujući ljubitelj gothic muzike i stila života trebalo da posećuje bar jednom godišnje. Većina zgrada podseća na zamkove iz bajki, sa kulama u kojima su zatočene princeze koje će hrabri princ osloboditi ubivši zlog zmaja – tamničara. Arhitektura je zaista izvanredna, kao da se radi o tematskom parku pod naslovom “Bog je veliki i zao”. Zgrade nekako zlobno streme ka nebu odašiljajući poruku zapanjenom posmatraču kako je ništavan spram Boga koga mora da se plaši i da nikakvo zlo ne čini. Ne zbog toga što veruje da ne treba činiti zlo, već zbog toga što je bog osvetoljubiv i što će se sigurno osvetiti za svaki nestašluk. Ovaj grad zna kako da napravi profit na račun specifične arhitekture. Postoji bar desetak raznih turističkih agencija koje vas za skromnih 25 eur po osobi vodaju po raznim underground ćelijama i prolazima u potrazi za duhovima Edimburga. Navodno su u 17. veku po izbijanju kuge obolele zatvarali u podzemne prostorije da tamo umru daleko od očiju zdravih. Njihovi duhovi i dalje lutaju podzemnim prolazima, i plaše naivne turiste. Naročito su popularne noćne ture gde vas, u nezgodnom momentu napete pažnje, vodič u mraku potapše po ramenu, a vi vrisnete, nakon čega svi krenu da vrište. Naravno da će neko od 30 ljudi da se zakune da je video duha, i svi su srećni i zadovoljni, a naročito agencija koja vodi novu grupu na svakih sat vremena i od svake zaradi po 500-800 evra. Daleko fascinantiji je čuveni Edimburški Dvorac (ulaznica skromnih 14 eur) koji sa vrha stene gordo posmatra čitav grad. Dvorac je fantastično očuvan, građen je u više navrata negde od 11. veka, i vrlo je bitan u istoriji Škotske i Engleske. Ipak, neću da vas davim celom pričom jer sve može da se pročita na nekoj od zilion web stranica posvećenim edimburškim turističkim atrakcijama. Reći cu vam samo kuriozitet da su brojni zatvorenici koje je britanska vojska zarobljavala na raznim frontovima i smeštala u lagume dvorca, uz redovno sledovanje hrane svakog dana dobijali po dve krigle piva. Svako, pa i mrski neprijatelj, zaslužuje kriglu piva, i ovo pravilo treba uvrstiti u ženevsku konvenciju o ratnim zarobljenicima. Edimburg je i veliki univerzitetski centar. Mnogo je mladih svuda unaokolo i to se oseća u dinamici gradskog života. Svaki dan je dan za izlazak, a naročito su popularne žive svirke. Interesantno je da su svi studenti u grunge fazonu i postoji sijaset bendova koji sanjaju da postanu Franz Ferdinand kad porastu. Svi studenti se oblače u grundge fazonu, a naročito je popularan stil ‘vodoinstalatersko dupe’. Na svakom koraku sevaju dupeta zbog izuzetno nisko spuštenih pantalona, koje se neretko sužavaju prema dnu, u stilu ‘ šargarepo ti ne rasteš lepo, tanka dole a debela gore’. Možda je ovaj modni fenomen prisutan i u Beogradu, ali nije bio aktuelan dok sam ja bio živ. Najbolja fora u Edimburgu je to što je to zapravo prilično malen grad. Ni u jednom trenutku nismo imali razloga da se služimo bilo kakvim prevozom, a obišli smo ga uzduž i popreko. U tim šetnjama nailazili smo na zanimljive fenomene. U jednoj ulici, na primer, svi pabovi imaju perverzna imena tipa « The Dirty Dick’s » ili « The Bad Ass ». Malo dalje, na zidu jedne crkve smo naišli na gigantsku sliku scene iz jednog od vojnih zatvora u Basri. Na slici stoji natpis “ovaj čovek je zacjelo božji sin”, ali nije jasno na koga se u stvari misli. Jedan Škot je nedavno poginuo u Basri i to je prvi i jedini Škot koji je nastradao u Iraku, pa je slika možda omaž njemu. Ipak, centralno mesto zauzima neki zatvorenik, pa se možda misli na njega. Vrag bi ga znao, ti umetnici uvek nepotrebno komplikuju stvari! Ipak, najlepši utisak ostavio je jedan izlog, u kome su, rame uz rame, stajali Plazma keks i Čokolino. Plazma keks je za ovu priliku dobio i dopadljivo ime – Lane, a Čokolino se zove Lino, mada se možda tako zove i inače, nisam siguran. Plazma je morala da promeni ime, i to je stvarno dobar potez, jer većina stranaca koje sam primoravao da je probaju, imala je negativnu reakciju na to ime - Plazma. Za njih je plazma nekakva organska tvar, i to ime uopšte ne nagoveštava da se iza krije superukusna hrana na kojoj su generacije odrasle. Radnja u kojoj se ovo prodaje je jedna od tih delicatessen radnji koje se mogu naći u svakoj od izbegličkih destinacija. Svuda gde su nesrećni ljudi bežali 90-tih postoje preduzimljivi Arapi ili Poljaci (nikad neki naši) koji su provalili da postoji tržište za proizvode iz domovine. Meni taj Edimburg nije izgledao dovoljno velik da bi u njemu jedna ovakva radnja opstajala, ali me je Samir, Egipćanin koji je vlasnik radnje razuverio: “Ne bi verovao koliko ljudi ovde kupuje te vaše proizvode. Pa meni su neki od tih proizvođača specijalno za moju radnju štampali ambalažu sa engleskim prevodom.” Dobro Samire, samo ti nastavi, aj bar negde da izvozimo. Na kraju ću vam reći da je me je Edimburg ponajviše kupio fenomenalnim prostorima za relaksaciju i uzivanje u prirodi. U kom god pravcu da krenete, nabasate na ogromne parkove, odnosno otvorene zelene površine na koje ljudi izađu čim ogreje prvo sunce. Ja uopšte nisam mogao da se zasitim te lepe zelene boje i još prvog dana smo kupili velikog šarenog zmaja i otišli na piknik. Svaki dan smo išli negde van grada (što je uvek 15 minuta hoda) puštali zmaja i izležavali se na suncu. To izležavanje na travi je jedan od najlepših britanskih običaja i uvek mi je bilo jako teško da britancima objasnim kako je u našim parkovima po pravilu zabranjeno gaziti travu, i da bi vas, ako prostrete ćebe (ako postoji parče trave gde nema psećeg govanceta) u najboljem slučaju gledali kao ekscentrika. Zamislite vi u Beogradu nekog službenika koji u pauzi za ručak ode u park, izuje se, i legne na travu da pojede sendvič. Nezamislivo.

Momci iz obezbedjenja su ozbiljni ljudi. Kad nema puno ekplozija, a poslednjih par dana bilo je dosta tiho, obezbedjenje krene da simulira razne situacije i tako trenira. Pre neko veče je simulacija uključivala mene. Negde oko 1 ujutru trebalo je da budem ranjen od šrapnela i da pozovem u pomoć. Za ovaj plan je znao samo šef i jedan bolničar. (kako se na našem jeziku kaze - medic?) Priprema je uključivala pravljenje krvave majice i mazanje kečapom. Nevolja sa tim kečapom je da se toliko uvuče u kožu da mi je trebalo dva dana da se oslobodim tog mirisa. Sad ne mogu ni da ga okusim, pripadne mi muka čim ga namirišem. Anyhow, momci su bili na visini zadatka. Svi su preko motorola dobili signal za uzbunu i rasporedili se po krovovima kuća očekujući neprijatelja. Ja sam kukao i zapomagao praveći se ranjenim, a dvojica su utrčala kod mene i krenula da me previjaju. Isprva su izgledali zabrinuto, ali im je trebalo 4 sekunde da provale da krv nije voda, nego kečap. Previli su me i odneli do sigurne sobe, jedne prostorije koja nema prozore. Kraj uzbune. Sinoć su opet padale granate na Sadamove palate koje se nalaze 200 metara od nas. Ceo taj kompleks je ogradjen visokim betonskim zidovima i u njemu se sada nalaze kozulati USA i Britanije, kancelarije UN, USAID, DFID i još nekoliko organizacija. To je zapravo minijaturna Zelena zona, slična velikoj Zelenoj zoni u Bagdadu, i samim tim jako poželjna meta za napade, usled količine stranaca po kilometru kvadratnom. Svako malo je raketiraju, ali te rakete su uglavnom one protivtenkovske iz ručnih raketnih bacača i svako ko je ikad igrao ‘Battlefield 1942’ zna da neprijatelja van tenka sa tim možeš da ubiješ samo ako ga pogodis u glavu. Zaista, jos niko nije poginuo u tim napadima, jer rakete uglavnom završe eksplodiravši o zidove tvrdjave. Dešava se i da se kompleks raketira onim partizanskim minobacačima, onim što stoje na zemlji sa cevkom okrenutom na gore, skoro horizontralno ka nebu, i u koju se odozgo ubaci granata koja odmah izleti i pod velikim lukom leti ka meti. (Yebote, koliko reči da se opiše ‘mortar’). U svakom slučaju, te rakete su smrtonosne samo u nekom malom radijusu od mesta ekplozije, mozda 5 metara ili tako nešto. Uz to, ekipa nema vremena da ga baždari, da gleda gde je pala granata pa da onda menja ugao. Njihova tehnika se zove ‘hit and run’ - ispališ par komada i tutanj, dok se nije podigao helikopter da ti objasni suštinu problema. Ne bih da zvučim preteciozno, ali mi se zaista više ni ne osvrćemo na ekplozije. Pre par nedelja smo igrali pikado kad je u blizini naše kuće počelo puškaranje. Prvo iz naselja preko puta naseg, pa onda malo bliže, pa sa ulice tu ispred naše kuće. Jasenka, moja koleginica, je baš u tom trenutku držala strelice u ruci. Ozbiljnog lica, nišaneći, pre nego što će baciti streleicu u metu, izgovorila je istorijsku rečenicu : « Pucajte, ja i dalje igram darts ! » Zaista, često me ljudi pitaju koliko smo mi bezbedni ovde i ja im uvek kažem da problem terorizma mnogo manje utiče na strance nego na domaće. Tu i tamo, s vremena na vreme, dignu nekog Amera, ali njih i tako ima svuda. Kladim se da u mnogo zemalja sveta tu i tamo strada neki Amer. Mnogo veći problem imaju Iračani sami. Naoružani banditi otimaju i ubijaju ljude po raznim osnovama, a najčešće po verskoj. Naročito su ugroženi ljudi koji rade za strance, i mogao bih čitav jedan post da posvetim tehnikama zaobilaženja problema kojima pribegavaju naše iračke kolege. Mnogi ne izdrže taj pritisak i odluče da radije žive u bedi nego da uopšte ne žive. Odliv mozgova je naravno svakodnevan, i susedni Jordan već ima nekoliko stotina hiljada iračkih doseljenika. Urbana demografska slika se takodje menja. Sunni koji žive u delovima grada gde su većina Šiiti menjaju stanove sa Šiitima koji žive u Sunni delovima. Uskoro će početi barikade i eto nama Bosne u sred Iraka. Ipak, život se nekako nastavlja.1. maj, praznik rada, svečano je danas proslavljen neradom. Mi smo ga proslavili izležavanjem na suncu, čitavih 20 minuta dok nije postalo neizdrživo. Temperatura uveliko prelazi 35 ovih dana, ali to je i dalje prijatno u poredjenju sa 55 koliko će biti za kojih mesec dana. Jedina strategija preživljavanja je kampovanje ispod klima uredjaja, uz molitve da naš agregat za struju ne otkaže poslušnost, jer struje ima par sati dnevno. Kad se vratim, živeću na Islandu, ako bude prilike.

« Puno učiti, puno patiti i puno videti – tri su stuba saznanja » - reče jednom jedan pametan čovek. Prošle nedelje sam u sklopu redovnih aktivnosti organizovao jednu konferenciju namenjenu studentima Univerziteta u Basri. Bilo je to povodom trogodišnjice pada Sadamovog režima, i hteo sam da na taj dan sa studentima razgovaram o političkim slobodama koje imaju sada kada je Sadam historija. Cilj mi je bio da ih malo više zainteresujem za učešće u političkom životu, jer ovu zemlju zaista vode teški bolidi, i jedini izlaz im je da nekako uključe pametne ljude u politiku. Neki će odmah pomisliti da ovo podjednako važi iza naše smešne balkanske državice, ali ja vas uveravam da smo mi, takvi kakvi smo, Periklova Atina za današnji Irak. Elem, puno učiti, puno patiti i puno videti. Nadao sam se da će studenti da me obraduju svežim idejama i modernim razmišljanjem, no kakva zemlja takvi i studenti. Mladi iračani definitivno puno pate, možda puno uče, ali svakako nemaju šansu da išta vide. Uopšte, današnji mladi stanovnik Basre živi manje-više isto kao i njegov deda pre 50 godina. To malo nove tehnologije što se ko zna kakvim kanalima probilo do Basre teško da može da funkcioniše bez struje, a struje uglavnom nema. Dečaci retko vidjaju devojke, još redje pričaju sa njima. Društvena zabava je svedena na sedenje u prljavim, kockastim, betonskim čajdžinicama u kojima je od nedavno zabranjeno čak i igranje backgammona, večne zanimacije bliskoistočnih zgubidana. Verske glavešine su “preporučile” da se ova igra više ne igra zbog mogućnosti kockanja, koje je teški greh u Islamu. Tako se backgammon našao u grupi zabranjenog voća, uz šah, domine, muziku, igranje, alkohol, javno prikazivanje filmova, i uopšte sve što se iole kosi sa zastarelim sedmovekovnim društvenim normama. Brakovi se sklapaju dogovorom porodica, matičnu službu obavlja plemenski šeik, obično pripadnik najuglednije premenske porodice. Šeik ima ulogu moderatora u plemenskim razmiricama, sudije u porodičnim sukobima, savetnika za svaku priliku. Kada se uzme u obzir da su često i sami šeici nepismeni ljudi, dolazi se lako do ideje o katastrofalnim posledicama ovakvog ustrojstva. Što je najgore, omladinski bunt uopšte ne postoji. Nema sukoba generacija, nema popularne kulture. Mladi Iračanin stasava uz iste simbole i iste heroje kao i njegov deda. Hajde da kažemo da je možda malo je bolja infrastruktura, možda može da se ode do susednog grada nekakvim raspalim autobusom koji ne uliva nikakvu želju za putovanjem, pa su zato retki oni koji i do tako otputuju. Slušao sam pažljivo te mladalačke govore i osećao sam se kao da slušam neke stare gramofonske ploča sa nekakvim govorima kojima su poratne generacije indoktrinirali socijalizmom. Nekakvi govori o zajedništvu svih studenata, bez obzira na veru i poreklo, nekakva naglabanja o bratstvu svih Arapa od Indije do Atlantika. Ja sam vodio diskusiju pitajući ih o svakodnevnim problemima, pokušavajući da ih motivišem da razmišljaju o rešavanju rešivih problema, ali oni jednostavno ne umeju da razmisljaju praktično. Jedan od tih studenata me je naročito iritirao jer je na svako pitanje bacao po petominutni zapaljivi govor pun nekakvih iracionalnih slika o arapskom nejedinstvu i krivici spoljnih faktora. Bio sam na ivici da ga u jednom trenutku prekinem i kažem – Ej, bre, jesi bre ti normalan? Pogledaj čoveče oko sebe, pogledaj tu gomilu smeća i prljavštine ispred sopstvenih ulaznih vrata i uzmi metlu u ruke moronu. Vi ne možete ni da zamislite kako izgleda ova Basra. To je kao da je neko namerno išao kamionima punim djubreta i kipovao ga svuda po gradu. A tek je to djubre nikakav problem. Ljudi žive u strahu od ekstremista, svaki dan svako od njih prisustvuje nekakvom ubistvu ili ekpolziji. Moralni čistunci bez grama mozga zastašivanjem uvode talibanske standarde i taj mladi student sve to posmatra razglabajući o pan-arapskim problemima. Da se ubiješ od muke. Mlade Iračanke su u još težem položaju. Porodice ih sve teže puštaju da idu u školu, ne smeju nigde da se zadržavaju van kuće. Celu svoju mladost, do udadbe, provedu prakticno unutar svoje kuće, a onda, posle venčanja, unutar muževljeve kuće. Danas kao i pre 15 vekova. Juče sam razgovarao sa Fejsalom i Rusulom. Fejsal je 31-godišnji hausmajstor koga smo unajmili da nam vrši popravke po kući. Nije završio ni osnovnu školu, struju popravlja na osnovu osećaja za struju, i često se dešavalo da ga zatičemo nagaravljenog od strujnih udara. Jednom sam prisustvovao sceni kada Fejsal napada nestabilni utikač nekakvim kablom. Prvo ga je nešto čačkao, onda je nešto puklo u zidu, Fejsal je odleteo jedno dva metra unazad, dočekao se na laktove, pogledao u nas, i skokom iznerviranog leoparda ponovo se bacio na utikač. Nas nekoliko koji smo to posmatrali nismo stigli ni da reagujemo kad se opet začu prasak, i opet videsmo Fejsala kako leti unazad, ovog puta tresnuvši ledjima o pod. U tom trenutko smo morali da skočimo i da ga fizički razdvojimo od utikača dok se malo ne pribere. Danas je Fejsal doneo tortu da nas počasti jer se sledeće nedelje ženi. Rusul mi je odmah rekao da mu žena ima 17 godina i da Fejsal nikad sa njom nije prozborio ni reč. Ja sam mislio da me zezaju, jer su se obojica zaverenički smejali, medjutim nije tu bilo nikakve zavere. - Pa kako se zove ? - Saleh - I gde si je upoznao ? - Njena sestra se udala za jednog mog rodjaka - I nikad nisi pričao sa njom ? - Nisam - Što nisi? - Pa nisam imao priliku, video sam je samo dva puta, a tad sam se bio zbunio - Pa otkud znaš da ti se svidja? Fejsal me pogleda kao da sam ga pitao da mi donese ključeve od svemirskog broda. Reših da preformulišem. - Kako znaš da je baš ona prava za tebe? - Pa lepa je, a i sad konačno imam para da se oženim pa neću puno da čekam. - A jel se ti njoj svidjaš? - Da - Otkud znaš ? - Pa pristala je da se uda za mene - A kad si je to pitao ? - Nisam je ja ništa pitao nego je moj otac otišao kod njenog pa su razgovarali - I onda su nju pitali i ona je pristala ? - Jeste, jeste. - I kad će svadba ? - Sledeće nedelje - I gde će da bude veselje ? - Kod mene u kući. Napravićemo večeru za moje i njene rodjake - A ko će da svira? - Niko - Ne smete ? - Ne smemo Islamski ekstremisti su zabranili muziku. Šiitski muslimani patnju i odricanje vide kao jednu od vrhunskih vrlina, i uživanje čuvaju za onaj svet. Običan narod ne bi išao baš tako daleko, da se odriče muzike i igranja na svadbama, ali ne smeju da se usprotive jer je kazna smrtna. Ovakve stroge norme su relativno nove. Sadam se sa zilotskom upornošću borio protiv verskih autoriteta, zatvarao ih je i ubijao, i krvlju uspostavljao sekularni režim. Društvo se ubrzano menjalo, ali se takve silom uspostavljene vrednosti ne zadržavaju dugo. Danas, kad nema više Sadamovog represivnog aparata, ljudi su krenuli da se vraćaju religiji, poistovećujući slobodu sa islamskim sistemom vrednosti i taj trend je nemoguce zaustaviti. Slično se desilo i kod nas s kraja 80-tih kad su svi naprasno krenuli da postaju hrišćani i da se osećaju oslobodjeni zbog toga. Dok si rekao keks, stvoriše se poročni popovi da uspostavljaju moralne tablice množenja, i sad ne možeš da ih se oslobodiš. Predsednik Irana

Trebalo je da me konstantno pucanje u komšiluku nagna na razmišljanje o uzrocima tenzije, ali nije. Tek nakon 3 dana pitao sam obezbedjenje šta se dodjavola dešava. Rekoše da je umro ugledni biznismen iz komšiluka i da već treći dan traje intenzivno tugovanje s pucanjem. Da vam pojasnim, to nije jedan-dva metka u momentu koncentrovane žalosti, to su rafali iz kalaša koji paraju uši. Znao sam za ovaj običaj i ranije, ali nisam znao da može da potraje danima. Ono što me je u ovoj priči zabavljalo je zamišljanje face onog koji puca iz kalaša od tuge. Da li je to ona ista faca kada te pijanog u kafani ‘pogodi’ stvar, samo što umesto slanja čaše u suprotan ugao zapucaš iz kalaša ? Jooooj Milutineeee … bam-bam-bam-bam.. što ode mlaaaaaad… zvekete..zvekete.. Ne plač’ majko.. da-ga-da-ga-da-ga… Nije mi jasno kako se kod nas nije primio ovaj lepi običaj, izgleda mi savršeno balkanski. Mada, imamo i mi počasne rafale na sahranama. Kad smo bili klinci, doživljaj godine je bio počasni plotun 14. oktobra na Spomen-parku u Kraljevu. 1941. su na tom mestu Nemci streljali 6000 ljudi i svake godine se Kraljevčani skupe na svečanoj komemoraciji. Program je svake godine manje-više isti. Poznati glumac odrecituje tragičnu poemu, baletska grupa Trag izvede prigodnu koreografiju, preživeli logoraši se pogledom prebroje i prozbore po koju o onima kojih nema na prozivci i to je to. Ništa zanimljivo za 12-godišnje dečake, osim naravno 3 počasna plotuna koje tradicionalno ispaljuju gušteri JNA. Mi zauzmemo strateška mesta iza njih, sačekamo prvi plotun, i bacamo se na vrele čaure onog momenta kad izlete iz pušaka. Uhhh kakvo je to uzbudjenje. Desetine klinaca se rve po travi pokušavajući da dodje do trofeja – čaure ispaljenog metka. Jeste vrela, ali sve što je vredno mora malo da zaboli – lekcija koju mali Kraljevčani nauče u detinjstvu! Ne znam da li i mali Iračani skaču za čaure, ali znam da ne moraju da čekaju godinu dana. Zaista, sve je više nasilja i polako me napušta optimizam. Danas je trebalo da odemo na 3-dnevni put u Nasariju, mali grad koji se nalazi 3 sata vožnje od Basre. Planirao sam da se sastanem sa političkim strankama tamo, ali nam je u poslednji momenat javljeno da ne krećemo na put. Stranke su opet zaratile. Nasarija je inače podeljena rekom Eufrat. Jedan deo grada ‘kontroliše’ italijanska vojska, čuvena po tome što ne izlazi na ulice ni pod kakvim uslovima. Uveče čak napuste i svoju kasarnu i idu da spavaju u Američku. Italiju očekuju izbori i Belruskoni je naredio da ni jedan Italijan ne sme da pogine u Iraku do izbora. Drugi deo reke uglavnom kontroliše Mahdi armija (Moqtada al-Sadr). U taj deo grada stranci ne idu, jer tamo ne zalazi ni vojska, ni milicija, ni Italijani. Njihovi veliki rivali zovu se Badr brigade, i to je oružani deo velike SCIRI stranke koja ima višegodišnje iskustvo oružanog otpora Sadamu. Nakon kraha Sadamovog režima, veliki broj Badr boraca se pridružio policiji, ali postoji još uvek paramilitarni deo koji se uglavnom bavi švercom. Preko obližnje granice sa Iranom ide sirova nafta, a otud dolazi oružje. U ovom trenutku niko ovo ne može da spreči, jer se i Badr i Sadr aktivisti nalaze i sa jedne i sa druge strane zakona. To je ona čuvena strategija preživljavanja kada jednog sina šalješ u četnike a drugog u partizane. Ko god da pobedi, vratiće ti se bar jedan sin. U domen vratolomnih strategija preživljavanja uvrstio bih i novinu sa ulica Bagdada. Odnedavno, bagdadske osiguravajuće kuće prodaju polisu osiguranja života od terorizma. Irak je prva zemlja u istoriji osiguranja koja ima specifičnu polisu za ovu vrstu smrti. Jednačina je jako prosta. Uplatiš $90, i ako pogineš u terorističkom napadu tvojoj porodici isplate $3500. Cenovnik se razlikuje za tzv. rizične profesije, kao što su policajac ili prevodilac za inostranu organizaciju. Rizični plaćaju $120, dok premija i za njih ostaje $3500. Toliko valjda vredi život u Iraku.

5. februar je, 8 ujutru, polazim ka aerodromu u Basri. Krećem na 3-nedeljni dopust kući. Ispraća me laganih 25 stepeni celzijusa, i u kratkoj majici sedam u auto. Baš pre nego što ću krenuti, operativac me zaustavi i reče da možda ipak danas neću moći da putujem. Whadda fuck..? Kaže da su radnici aerodroma krenuli da štrajkuju i da su se skupili ispred glavnog ulaza u bazu. Aerodrom se inače nalazi u okviru britanske vojne baze, ili se baza nalazi oko aerodroma, zaboravio sam šta je starije (Britanci su ovde od 1915.). U svakom slučaju, mi krećemo prema aerodromu i uzdamo se u čelične karoserije aždaja iz Štutgarta. Kazu ljudi da se kroz masu valja probijati s punim gasom i uključenim brisačima. Kroz glavnu kapiju prolazimo iznenadjujuće lako. Protestanti još uvek stoje sa strane i posmatraju. Dolazimo na komercijalni deo aerodroma, ali zgrada je avetno prazna. Dežurni službenik nam kaže da su svi u štrajku i da danas neće biti letova. Ipak, obezbedjenje je rešilo da zaobidje zgradu i uvede me na vojni ulaz. Prolazimo kroz kapiju i dolazimo direktno na aerodromsku pistu. Dežurni mehaničar nam kaže da će avion Air Serv-a svakako sleteti oko 11, i da je najbolje da ga sačekamo baš tu, na pisti. 9 je sati, društvo mi prave prolećno sunce i paperjasti osećaj sreće zbog odlaska kući. Malo kasnije krenuh da ćaskam sa mehaničarima sky link-a koji opslužuju avione na aerodromu. Rekoše mi da Iraqi Air i dalje leti avionima koji su po 25 godina stari, da na liniji za Basru prodaju karata za $2000 a onda kod njih sipaju gorivo za $5000, i da odlučuju koji će avion leteti u Basru tako što krenu redom da startuju mašine, pa koji prvi upali taj leti tog dana. Inače, iračkim nebom lete 3 aviokompanije. Air Serv je neprofitni prevoznik koji kao servis UN-a prevozi humanitarce u zemlje gde je inače teško doći avionom. Mi smo ranije leteli isključivo Air Serv-om, a i sada mi je to omiljeni servis. Pre godinu dana u Irak je počeo da leti i Royal Jordanian, i to direktno za Baghdad i Basru. RJ je jedna jako dobra firma sa novim i udobnim avionima. Nije baš u klasi Emirates ali lagodno može da se nosi sa svim evropskim kompanijama. Treći prevoznik je Iraqi Air, koji u ovom društvu izgleda kao famozni autobus firme Krstić. Ružni, zeleni avioni su bili prizemljeni još 1991., ali sada je ekipa rešila da ih povampiri, i u avionu je baš takav osećaj, kao u drvenom sanduku punom paučine. Da se vratim na temu. Aviončic Air Serv-a je sleteo oko 11. Plan je bio da prvo letimo za Bagdad, a onda, nakon kratke pauze, za Aman. Strjuardesa izidje van iz aviona i prozbori : - Dokle putuješ dečko ? - Do Amana. - A vas dvojica? – okrenuvši se prema dvojici ostalih putnika - Isto. - Dobro, sačekajte momenat. Nakon dvominutne konsultacije sa pilotom, vrati se do nas i reče : - Idemo pravo za Aman, jebeš Bagdad. Naravno, ne ovim rečima, ali sa upravo takvim izrazom lica. Niko ne voli da ide u Bagdad bez razloga, i direktan let za Aman je znacilo da ce svi stići tamo gde su krenuli ranije, a svako voli da stigne kući ranije, osim ako ste supruga diktatora. Opšte veselje je prekinuo nenadani ozbiljni izraz stjuardesinog lica. Setila se da svi moramo da imamo izlazni pečat republike Irak, jer je kraljevina Jordan postala rigorozna po pitanju pečata. Avaj, te pečate smo kanili dobiti u Bagdadu, a sad ćemo morati da jurimo nekog po Basri. Vidim da strjuardesa sa nekim priča telefonom i zaista, reče nam da je sve u redu i da će pečatoudarač doći za pola sata. No, ni ona ni pomenuti službenik nisu računali na protest. U medjuvremenu se ispred kapije skupilo saso mange protestanata i kapija je bila blokirana. Službenik je stigao do kapije, i odatle se javio da dalje neće moći. Za sve ovo vreme u meni se smenjuju raspoloženja kao ubrzani snimak plime i oseke. Čas pomislim kako je sve ok, čas čujem da možda ipak nećemo leteti. To je zapravo jedna bitna karakteristika trenutnog stanja u Iraku – sve je inš Allah, uz božju pomoc. Danas cu ići kući, inš Allah. Imaćemo struju, inš Allah. Parlament će danas da zaseda, inš Allah. Ništa nije definitivno. Putnička agencija koja rezerviše karte od Amana do Beograda uvek rezerviše letove za tri dana uzastopno, jer se zapravo nikad ne zna kad ćemo stići. 13.30 je časova, avion na pisti, ja, dvojica putnika, stjuardesa, pilot, točač benzina, ubacivač stvari.. Već dva i po sata čekamo da se protestanti razidju, ne bi li udarač pečata došao do nas. Stjuardesi pozvoni telefon i lice joj se ozari. Znao sam da joj muž nije diktator. 15 minuta kasnije bili smo u vazduhu, na putu za Aman. Kad sam se, pre 10 dana, vratio u Basru saznao sam za detalje o uzroku protesta zbog kojeg za malo da ne odem kući. Dan pre mog puta, ministar saobraćaja u vladi Iraka putovao je iz Basre u Bagdad. Na ulazu u vojnu bazu Britanci su mu rekli da izadje iz auta zbog pretresa. On se pozvao na svoj visoki polozaj drskim pitanjem : Znaš ti ko sam ja ? Na to su mu Britanci odgovorili – boli nas k. ko si, auto mora da se pretrese. On je naravno izašao, prošao kroz proceduru i odleteo za Bagdad. No, ne lezi vraže, čim je tamo stigao krenuo je u inicijativu. Dao je svim radnicima svih iračkih aerodroma slobodan dan i naredio im da izadju ispred kapija i protestuju protiv maltretmana od strane okupatorske vojske. Takodje, prizemljio je i nacionalnog prevoznika Iraqi Air na jedan dan otkazavši sve letove. E, taj bolid je ministar saobraćaja, drugovi. I što je najjači štos, pre 3 godine je radio kao prevodilac za britansku vojsku. Tad su ga otpustili, ne znamo zbog čega, na šta je on reagovao učlanjavanjem u Moqtadinu stranku. Kako je bio jedan od retkih pismenih ljudi tamo, napredovao je u stranci silovito, te je posle 3 godine postao ministar i pomislio kako sad može da se osveti britanskim poslodavcima. Naravno, na kraju dana su ceh platili Iračani koji zbog njega nisu mogli da lete. Okupatori se uvek nekako snađju !