Krenuh tako put zavičaja. Umesto da, po uigranoj varijanti, idem preko Ammana, povedoh se interesantnim otkrićem da Jat leti iz Dubai-ja za Beograd. Iz Amana nema direktnog leta, vec preko Beča ili Stambola, pa se odlučih da skratim put. Nikad nisam video taj Dubai, a red bi bio. Da sam znao kakvo me cimanje čeka krenuo bih pešaka preko pustinje. Dubai važi za nekakav biznis i travel hub, čvorište, gde se hvataju veze sa Srednjim i Dalekim istokom. Kompanije koje hoće da rade neki biznis na Bliskom istoku po pravilu u Dubaiju naprave centar za svoje operacije. Tamo dobiju kompletan busness support od moćnih konsultantskih kuća, a često ne moraju na da idu dalje od Dubaija jer su predstavništva svih bitnijih kompanija tu, u nekom od stotina nebodera. Ipak, nikad do sada nisam dosao u kontakt sa haotičnijim aerodromom od tog u Dubaiju. Kad covek ima srpski pasoš, onda se navikne na to da će doći u svakakve situacije. Stalno se nešto pregovara, stalno se nekog ubedjuje da vi zasta niste pretnja po njihovo društvo i vrednosti. No nekako to uvek prodje, uvek se pronadje način. E u Dubai-ju je malo falilo da se predam i da jednostavno kažem – evo ja se sad odavde više ne mičem, a vi smislite kako ćete da me ubacite u avion za koji još ni nemam kartu jer me ne puštate da je kupim! Vlasti Dubai-ja se vanredno trude da suzbiju imigraciju. S obzirom na to da su u sopstvenoj državi manjina, i to žestoka (ima ih 17%), jasno je čega se plaše. Nametnuli su izuzetno stroga pravila ulaska u zemlju. Vizu dobijete samo ako vam je neko ‘sponzoriše’, neka firma, hotel ili poznanik. Ako kojim slučajem nadjete posao, firma vam najčešće zapleni pasoš pri doalsku i uruči vam ga pri odlasku. Cilj je valjda da se u svakom trenutku zna ko gde radi. U praksi, firma postaje vaš gospodar, jer vam odredjuje kad možete da idete kući. Odnosno, ako niste dobili odmor od firme, neće vam dati pasoš, i nećete moći da putujete. Ako vas firma otpusti, automatski javlja vlastima koje vas deportuju u zemlju porekla. Shvatate da im to daje puno prostora da manipulišu vašim životom. Ipak, nisu svi u takvom položaju. Moji ljubazni domaćini, B & M, imali su sreće da su se zaposlili u ‘normalnim’ firmama. Svoje pasoše nose sa sobom, i nisu u strahu od svojih šefova. U ovakvim okolnostim život tamo može da bude vrlo komforan. Pristojne plate, dobri uslovi života, internacionalna zajednica i blagodeti potrošačkog društva. Ipak, ja sam odlučio da to nije mesto za mene. Dubai nekako dodje kao Las Vegas, treba videti ali ne i ostati, ako se ne mora. Ne govorim ovo iz ugla nekog razmaženka, pa ja provedog više od 2 godine u totalnom paklu gde je struja luksuz, već iz perspektive nekog ko razmišlja gde bi, od mesta koja je obišao, mogao da se vrati i da živi. Šta je to što mi u Dubaiju smeta? Dubai pre 30-40 godina nije ni postojao. Bilo je tu nekih jadnih beduina, tu i tamo oko neke oaze. Sada tamo stanuje oko 2 miliona ljudi, u jednom megalopolisu koji se neprestano širi. 10% svih gradjevinskih kranova na svetu trenutno je upošljeno u Dubaiju. Svaka, ali baš svaka zgrada tamo je čist spektakl. To su sve nekakve 50-tospratnice modernog dizajna, i ja sam se zabavljao zamišljajuci kad bi samo jednu, bilo koju od ovih zgrada, neko sagradio u Kraljevu. Mislim da bi dolazile ekskurzije iz cele zemlje da je obilaze. Dakle, sve je tamo novo, sve je ogromno i blistavo. Sve se nalazi u ogromnim zgradama. Kafići su u hotelima, bioskopi su u šopping mall-ovima, semenkari, odžačari, šusteri, kovači, niko od njih nema nekakvu zanatlijsku radnjicu na kojoj nakači poruku "vraćam se za 5 minuta" kad ode u kafanicu iza ugla da sruči pivo posle ručka. Ne samo to, nema ni nekakvog starog sela, makar i zapuštenog, gde neki normalni ljude žive tradicionalnim životom. Svi su u klimatizovanim zatvorenim prostorima. Hodanje ulicoma se odvija kroz klimatizovane pasaže. Dakle, hodaš klimatizovanim trotoarom, ulicu gledaš kroz staklo, i nailaziš na ‘uličnog’ klimatizovanog prodavca čaja na primer. Onda skreneš kroz neka vrata, i ugledaš čitav zabavni park, ringišpili i balerine, i milion dece koje se u klimatizovanom zabavnom parku igraju sa digitalnim drugarima. Bizar. Igrala bi se deca možda napolju, ali klima je stvarno nehumana. Ja sam tamo otišao iz Basre, u kojoj je tada bilo preko 50 stepeni, i kad sam u Dubaiju izašao sa aerodroma istog momenta su mi se zamaglile cvike, a majica prilepila uz telo. Za 10 sekundi sam bio mokar od glave do pete. Pokušavao sam da ujednačim disanje, i shvatio da su mi potrebne škrge. Jeziva vlaga uz jezivu vrućinu – idealna kombinacija. No, ljudi se na sve priviknu, pa i zavole, kao što oteta tinejdzerka zavoli svog kidnapera. To je upravo slučaj sa mojim domaćinima koje ste mogli da upoznate kroz njihov sjajni blog Dubai2. Ovo je bio prvi put da sam sreo i prespavao kod nekog koga znam s bloga! Eto, za sve postoji prvi put. B & M su klasični simpatični Dalmoši (more, Hajduk..) Cene lepe stvari u životu i hoće da se potrude da do njih dodju. Vole da se druze i njihovi prijatelji su sa svih strana sveta. Nisu lenji niti zahtevni, čak su spremni da provedu sat vremena u saobracajnoj gužvi samo da bi me dovezli pravo do hotela, iako se u Duabiju na taxi u proseku čeka 2 minuta. M radi u jednoj preteranoj firmi i često putuje po Bliskom istoku. Sa tih putovanja donosi zanimljive priče i slike. Ja maštam o tome da jednog dana postanem nekakav regionalni savetnik i da u svakoj zemlji Bliskom istoka boravim po par nedelja. Auh! B je zgodna doktorica, silom prilika u industriji pravljenja sisa i ispravljanja krivih noseva. Plastična hirurgija je hit medju bogatim naftašima i naftašicama. Očekivali biste da brkati Arapin ne voli da mu se žena liftira kod zapadnih hirurga, ali svako voli sise koje prkose sili gravitacije. Smernice o ispravnom zivotu muslimana kazu da žena ne treba svojim izgledom i ponašanjem da u muškarcima budi požudu, ali zato kad dodje kući, u svojoj spavaćoj sobi, treba da je tigrica. Sad sam se setio one čuvene scene seksa iz filma “Lepota poroka”, kad onaj Crnogorac preko ženinog lica prebaci nekakvu maramu, pa tek onda krene na posao. Oboje obučeni i ozbiljni, kao da su pred kamerama (a i bili su). U arapskom svetu je to drugačije. Saveti za porodični život kažu da je u spavaćoj sobi sve dozvoljeno i da ljubavnici treba jedno drugom da pruže što više zadovoljstva. Otud vrlo često u lingerie prodavnicama vidim nindze kako kupuju tigraste gaćice. Otkud ja u lingerie prodavnici – to je druga priča.

Dragi drugari, Primetili ste da se jako retko javljam u poslednje vreme. Isključivi razlog je to što ja više ne mogu da pišem o svojoj svakodnevici jer je užasna i tmurna. Stotine Iračana i Libanaca nestaju dnevno, na očigled celog sveta. Ne mogu ni vesti da gledam jer se odmah iznerviram čim vidim Izraelca ili Amera kako me svojim nebuloznim objašnjenjima i zahtevima očigledno uzimaju za idiota. Za sve one koji se do sada nisu bavili problemima Bliskog istoka, pojednostaviću čitavu situaciju jednom slikom. Zamislite da u vašu trosobnu kuću dodje podstanar. Uredno plati zakup za jednu sobu i krene tu da stanuje. Onda posle par meseci krenu da mu stižu rodjaci, i da se naseljavaju u vašoj kući. U početku su čak ljubazni prema vama, ali polako počinju da se šire po kući i vama postaje vrlo neprijatno. (1880-1940) Onda najednom, blitz-kriegom, podstanar zauzima još jednu sobu, predsoblje, kuhinju i kupatilo, i to proglašava svojom teritorijom(1948). Vi naravno vidite da imate posla sa budalom, te brže-bolje pozovete susede da vam pomognu da budalu izbacite napolje. No, podstanari, ojačani novčanom pomoći iz dijaspore, pokažu se kao ratoborni, i uspeju da se odbrane, izbacivši vašu baku iz zauzete sobe, ali zadržavši sve njene stvari. Vi se obratite sudu za pomoć, no sud presudi da morate da živite zajedno, jer su podstanarevi preci, pre 2500 godina, živeli u tom istom regionu zajedno sa vašim precima. Vi se malo presabete, vidite da vas kradu na rodjene oči, pa opet krenete na drznika (1967), ali ovog puta je drznik ne samo ojačao, već je i napravio koaliciju sa lokalnim mafijašima (USA) koji su ga snabdeli oružjem i tehnikom. U ovom sukobu se drznik ne samo odbrani, već vam okupira i preostali deo kuće, deo vaše porodice iseli napolje, u dvorište, a deo kod košije. Vi se obratite sudu (UN) koji donese odluku u vašu korist, medjutim podstanar ne haje za odluke suda, jer ima podršku mafije. Ne samo što neće da izadje iz okupiranih teritorija, već tamo naseljava i svoje rodjake, iako je to izričito zabranjeno Ženevskom konvencijom o ljudskim pravima u ratu. Vi i dalje pokušavate da se borite pravnim sredstvima, 10-20 godina čekate da vas neko sasluša i podrži, ali shvatate da se podstanar jako dobro snalazi u medijima, i da vaše pokušaje da povratite sopstvenu kuću vešto plasira kao divljačke porive za tudjim životima. Dakle ne samo da ste žrtva, već i ceo svet misli da ste nasilnik. Deca vam rastu u podrumu, rodjaci u dvorištu i kod suseda. S vremenom frustracija postaje tolika, da vas izdaje racionalnost, i da jednostavno tog podstanara, kad god ga vidite, bar gadjate kamenom. Ipak, podstanar je toliko ojačao da vam na svaki kamen odgovara raketnim napadom. Vaši rodjaci iz dvorišta (Gaza) takodje bace po koji kamen u prozor, ali podstanar opet odgovara bazukom. U jednom trenutku deo vaše familije koji već decenijama živi kod suseda (Liban), iz svog dvorišta baci kamen dva, ali vaš podstanar ne samo da odgovori raketama, već uleti u susedovo dvorište, zauzme pola dvorišta i pola kuće, poruši svu infrastrukturu u okupiranom delu, i pobije vam pola familije (1982). U tom okupiranom delu ostane još 20 godina, i onda se povuče, očekujući da ce ovi jadnici koji su preživeli da se pomire sa tolikom nepravdom i da nastave svoj zivot poštujući bahatog podstanara i njegovu verziju “pravde”. Šta su vaši sledeći koraci? U svojoj kući ste potpuno izolovani, i podstanar vam daje ili ne daje dozvolu da izadjete na ulicu. Deca vam odrastaju u bedi i izolaciji, napajajući se mržnjom prema okupatoru. Medju njima se nadju i dovoljno očajni koji se opašu eksplozivom i utrče kod okupatora u sobu. Vi više ne možete ni da razmišljate normalno, jer se sa okupatorom susrećete svakodnevno, i on vam svakog dana jasno stavlja do znanja da iz vaše kuće neće izaći, i da treba da budete srećni što ste uopšte tu gde jeste. Obratite sad pažnju na nastupajući krešendo. Palestinci na kraju pristanu na kradju i kažu – OK, zadržite taj deo kuće koji ste okupirali ’48, ali izadjite iz ostatka kuće i hajde da više završimo s tim (1991). Važi, kaze osioni podstanar, ali prvo da smirite te bombaše, da se demokratizujete i uljudite, da javno priznate našu državu, da napravite i pošaljete spejs-šatl na Mars, da iskorenite glad na planeti, da od pustinje napravite žitnicu, i da se od Libana preko Sirije, Jordana, Gaze i Egipta svi uhvatite u jedno kolo prijateljstva sa nama, ali da mi sviramo, taktiramo i kažnjavamo one koji se sa nedovoljno iskrene ljubavi osmehuju prema nama. To bi ukratko bilo to. Sad nastavite da pratite vesti, ako imate nerava. Ja nemam.